2004. Момчило Срећковић – председник надзорног одбора удружења „Перило Забрежје“, и председник „Удружења мештана села Забрежја“, покретач обновљених „Забрешких новина“, је организовао прославу “200 година почетка српске дипломатије” на Забрешком граду. Тај догађај и писање писама се десило на Перилу , другом крају Савске улице на Забрежју. 

У прусуству тадашњег председника Скупштине Србије и вд председника републике Србије Предрага Марковића и уз присуство функционера, војске и свештенства догађај је свечано обележен на Забређком граду.Концерт је приредио КУД „Драган Марковић“ основан 1935. Дружење и потоњи коктел је био у хотелу Обреновац, где је Предрагу Марковићу уручена Монографија о Забрежју, аутора Драгивоја и Момчила Срећковића.Историјски догађај на Забрежју се десио  1.3.1804. након састанка у Марићевића јарузи, када је Прота Матеја Ненадовић дошао и у присуству официра Аустроугарске монархије у кући Пантелије Ружичића на Перилу, написао прва посткосовска дипломатска писма и свету обзнанио да се Срби дижу на устанак. 2011. године писање писама и дизање Првог и Другог устанка на Забрежју је УГ” Перило Забрежје” обележило спомен таблом. Аутор текста на спомен табли је био Милан Катић, а дизајнер Коста Миловановић. Изведбу је реализовао Слободан Радишић. Сарадници на пројекту су били Народни и Историјски музеј Србије који су уступили фотографије слика владара најзаслужнијих за ослобађање Србије од Турака. Милош Орбеновић, Карађорђе Петровић и Прота Матеја Ненадовић су се на спомен табли нашли један поред другог, чиме је мапирана историјска важност Перила и Забрежја.Иза табле су направљени спортски терени и обновљено је излетиште.

Нажалост, у катастрофалној поплави из 2014. вода је однела и изгужвала таблу. Од  2016. године Перило има културни центар у којем је похрањена колекција предмета породице у чијем дому се десило то чувено држање свеће Пантелије Ружичића, описано у „Мемоарима“ Проте Матеје Ненадоовића.Одломак из бесмртних “Мемоара” у којем је описано писање ових писама(одломак):

“

Ја онако радостан пређем на чардак бољевачки. 

Дође лајтнант и поп Јаков, парох бољевачки, са кочијама; ја се поче̓ хвалити и казивати, како су Турци ону ноћ из Ваљева побегли, како и̓ је мој стриц Јаков разбио на Свилеуви, и да је пало око 270 Турака, а оно друго рањено и поплашено побегло у Шабац, и кажем им како смо ону ноћ, кад смо ми Ваљево попалили, видили пламен на Руднику, и надамо се да је и Црни Ђорђе Рудник освојио итд.

Сад лајтнант рече: „Та ви међер имате доста и добре војске, кад ви можете на три места победити уједанпут онако силне Турке, као што и̓ ми познајемо какви су”. Ја кажем да ми војске имамо доста и да Турцима нимало у храбрости нећемо уступити, „но дајте нам џебане, пушака и топова и вешти̓ официра, па ћемо ми Турке и из градова истерати” итд. Он опет каже ми: „Пишите ви оној двојици, како сам ти јуче говорио”. Сад ја узе̓ размишљати, јербо мислим да није досад Црни Ђорђе комегоде писао, па се бојим да он од једну руку не пише, а ја од другу, пак ћу му покварити план и посао. Запитам лајтнанта, откад је он на кордону јесу ли каква писма од Црног Ђорђа или кога другога на когагоде прешла? Он каже: „Како се чуло, Црни Ђорђе и ви да купите војске, одма сам ја дошао на кордон, и знао би̓ да је каквогоде писмо у ову страну на когагоде прешло, но није никакво”. Ја онда рекнем: „Кад ме ви, господине, тако советујете и слободите, и кад није ниједно досад прешло писмо од Црнога Ђорђа, ја би̓ написао како било да било, но ја немам овде ни дивита, ни пера, ни ̓артије”. А он на то рече: „Иди, оче Јакове, донеси му што треба за писање”. Попа Јаков отрча на кочије и донесе ми дивит, перо и четири табака ̓артије. Ја пређем у Забрежје у кућу Пантелије Ружичића, и на малој столици клечећи пишем ноћу, а Пантелија држи свећу; писао сам како сам умео. Написао сам два писма, једно митрополиту Стратимировићу а друго — сад не знам управо коме, заборавио сам, или принцу Карлу или генерал-команди, јербо ми је обоје напомињао лајтнант.Колико сам могао, описао сам зулум који смо трпили од јаничара и казао сам да би још даље трпили, но они пописаше све у своје тефтере, ко је био официр, каплар и прост солдат у фрајкору, који су од 1788. у рату аустријском противу Турака војевали, и хоће све да исеку. Казао сам како су већ исекли кнезове у ваљевској нахији и у другим нахијама кнезове и главније људе; „које по̓ватати могоше — исекоше; ми млађи устрашени од смрти у шуме побегосмо, и од бегунаца скупи се војска; решисмо се и заклесмо се да волимо сви изгинути и име српско утаманити, него се овим зулумћарима подложити; зато се молимо да царство аустријско пружи руку и овај невини народ каквим начином зна избави од пропасти коначне” и проче. При том искао сам да нам даду џебане, топова и официра. И сад се смејем, како сам онда мислио и писао, јер сам тражио напослетку, ако нам неће друкчије помођи, а оно бар да нам врате онолико војске, колико је нашега фрајкора њему (ћесару) служило, као бајаги да нам зајам врате. Ова су писма писана била последњега фебруарија или првога марта 1804. године, поборавио сам датуме.

Сутра однесем писма на чардак. Дође ми лајтнант и поп Јаков, донеше ми црвеног воска; ја прочитам моје јадно просто прошеније, а лајтнант: „Ето тако, просто српски, они ће све разумети; а да си ти њима с политиком писао они би вама политично и одговарали па не би знали где сте”. Онде запечатимо писма, и он и̓ узе да пошље. 

”