Текст је првобитно објављен под насловом “УГЛЕДНИ ПРИМЕР ОДНОСА ПРЕМА ЛОКАЛНОЈ АРХИТЕКТОНСКОЈ БАШТИНИ” у Зборнику Матице српске за друштвене науке, 2025. Објављујемо га уз сагласност аутора проф. др Душка Кузовића, на чему му се редакције Портала “Забрежје” захваљује.

Ивана Јаношевић „Непокретно културно наслеђе у Намесништву посавском“, Обреновац: Библиотека „Влада Аксентијевић“ 2024, (Београд: Донат граф), 113. страна, илустрован; 21 цм, ИСБН 978-86-81212-41-7.

Књига је компонована са следећим потцелинама: Увод; Манастир Св. оца Николаја у Грабовцу; Црква брвнара у Орашцу; Црква Вазнесења Господњег у Дрену; Црква силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу; Изводи из рецензија; Белешка о аутору. Ово је трећа књига у корисном и сваког поштовања вредном циклусу посвећеном непокретној културној баштини Обреновца. Претходне две књиге, које смо имали прилике да прикажемо у зборнику „Непокретно културно наслеђе Палежа и Обреновца: речи, слике и прилике“ (2022) и „Обреновачка чаршија: просторна културно-историјска целина“ (2023), наишле су на позитивну реакцију стручне и лаичке јавности. Поред наведених књига, Ивана Јаношевић је аутор монографије „Обреновац и његова лица са разгледница“ (2019), уредник четворотомног зборника „Пулс вароши: прилози за монографију
Обреновца“ (2004, 2007, 2010, 2018), један од приређивача две монографије о Обреновцу (2012, 2018) и аутор три документарна филма о Обреновцу (2011, 2012, 2013). Са огромним истраживачким искуством, аутор се суочио са сложеним проблемима прикупљања и презентовања грађе која до сада није била комплетирана и презентована на студиозан начин потребан за научна истраживања. Истовремено, као упосленик библиотеке, аутор испуњава једну од битних дужности институције: прикупљање и систематизација историјске грађе на простору локалне заједнице. У прошлости смо имали много позива, наређења и молби да се евидентира и систематизује културно благо локалних заједница (а у ту категорију се убраја и историјска грађа). Нажалост, мали број лица у Србији је успео да се успешно суочи са позивом (који је безброј пута упућиван) за прикупљање историјске грађе у својој општини. Сходно позивима, било је довољно евидентирати историјску документацију и да се дужност према заједници и друштву испуни. Међутим, тако мали корак био је за већину велики и неприхватљиво редак у пракси. Ивана Јаношевић, аутор монографије, својим делом отишла је много корака даље од поменуте минималне тачке која се очекивала од низа генерација из прошлости. Аутор је прикупио документацију исцрпевши расположиве изворе, потом је исту систематизовао и довео у функционалан однос потребан да велики број историјских чињеница стоје у функционалној вези, јасној лаичком и стручном читаоцу. Тиме је аутор начинио довољно квалитетан камен темељац за даље истраживање у низу области живота: од историје преко историје уметности до историје архитектуре.
Други вредан елемент књиге, који је аутор својим карактером и професионалним приступом уградио, је потпуни изостанак потребе за претераном квалификацијом презентоване грађе. Наиме, под притиском јако непродуктивне атмосфере, која влада у научним круговима, истраживачи, који раде у локалним срединама (на терену), потпуно су склоњени са научне позорнице, мада њихов научни допринос чини основу научне грађевине државе и региона. Без свежих и поузданих информација са терена нема квалитетних истраживања. Међутим, у суноврату вредности, који је захватио нашу државу, Балкан и Европу, вредни радници су страдали од грабежи за признањима од којих су оболели научни „центри“. У процесу деградације, они који су били на врху или ближе медијима, успели су да се наметну и заузму, како научну позорницу, тако и медије. А они који „газе блато и смрзавају се на терену“, који идентификују и документују толикобитних чињеница наше прошлости и опстанка као културе, остали су потпуно скрајнути, како од јавне видљивости, тако и од јавних признања. Надам се да ће нам блиска будућност донети хитне промене у овим односима. У противном, гледаћемо стране истраживаче који ће радити на нашим локалитетима и тумачити нам битне чињенице наше прошлости. Време нам је за хитну промену понашања.

Манастиру Светог оца Николаја у Грабовцу посвећено је прво поглавље. Овај сакрални комплекс има статус споменика културе (број СК 1944). До 1865. године је имао статус манастира, када постаје парохијска црква, да би 1928. поново постао манастир. Према предању, манастир је подигао краљ Драгутин Немањић (1252-1316) на имању, које је било у оквиру области са средиштем у Дебрцу, а које је његова супруга Катарина донела као мираз. Манастир је 1521. године порушила отоманска војска. У манастир се враћа живот 1572, када га настањују два калуђера. Манастир бележи аустријски официр Јован Перетић, описујући га као зидану цркву која обитава у шумом зараслој долини. Након Првог српског устанка, манастир је поново порушен да би био обновљен за време владе кнеза Милоша Обреновића. Манастирски конак је обновљен 1843, у који је касније пресељена школа из села Грабовац. Нову манастирску цркву је пројектовао архитекта Светозар Ивачковић, о чему говори запис од 13. фебруара 1887, који је урадио архитекта пописујући пројекте за 14 цркава. Изградњу цркве је водио Цветко Митровић из села Папратишта у Македонији1894. године. Иконостас је извео Лазар Крџалић из Ваљева, коме је помагала супруга Олга која је била сликар. Звоник у дворишту манастира урађен је према пројекту Милорада Рувидића, 1902. године. Током Првог светског рата манастирски комплекс је имао велика оштећења која су санирана у међуратном периоду. Други светски рат је донео нова разарања. Велики удар је манастир претрпео 1946, када му је одузето 120 хектара обрадиве земље и шума. Године 1951. поправљен је парохијски дом, а наредне године набављена два звона. Поправка храма и звоника је извршена 1955. године. Поред наведених података преузетих из монографије, аутор даје обиље корисних докумената за даља истраживања и обимну литературу.

Црква брвнара у Орашцу, селу удаљеном десетак километара од Обреновца, важан је споменик културе (број СК 61) и овом објекту је посвећено друго поглавље књиге. Црква је и својом локацијом сведок наше тешке прошлости; постављена је и данас на скровитом месту. О томе сведочи запис да је парох Добривоје Јеремић, након што су Турци спалили цркву у селу Дрен, побегао са црквом у село Орашац, у једну јаругу зараслу непролазном шумом. У њој је 1807. направио црквицу од прућа да би око 1817. године подигао цркву брвнару. Објекат је доживео неколико измена, од којих су неке и довеле у питање његове споменичке вредности, али и даље је у функцији и радо прихваћен од становништва. Студија о овом објекту обилује писаним подацима, фотодокументацијом и изводима из литературе. Аутор је обавио огроман посао који већина специјализованих истраживача није у могућности да обави.

Црква Вазнесења Господњег у селу Дрен код Обреновца је споменик културе (СК 1946). На специфичан начин је историјски преплетен са претходно описаним објектом цркве брвнаре у селу Орашац. Црква Вазнесења Господњег је зидани објекат који се налази на месту црквене грађевине уништене 1804. године. Локација је поред некадашњег друма Београд-Дубровник, тако да је била изложена и погледима и намерама путника. Занимљива је сеоска дискусија, која се преноси у књизи, где треба да се постави нова црква. Наиме, становници два суседна села, Орашац и Дрен, спорили су се где треба бити новосаграђена црква, а дебата је трајала од 1891. до 1894. Након одлуке да црква буде саграђена у селу Дрен, 1894. године, предрачун за нови објекат је начињен према пројекту који је, највероватније, радио Јован Илкић. Како нема писаних података о пројектанту цркве, овај закључак је изведен аналогијом са црквом у селу Жлне код Књажевца (који је извео проф. др Александар Кадијевић), коју су заједнички потписали архитекти Јован
Илкић и Александар Бугарски. То је једнобродна грађевина без кубета са полигоналном апсидом, розетом, обликована у веома складним лирским пропорцијама својственим Илкићу. Објекат је сазидао Цветко Митровић са Уба, а иконостас су израдили Витомир Марковић и Иван Павловић из Београда. Црква је освећена и 1897. године и предата на ползу народа. Студија у књизи обилује подацима корисним за све врсте истраживача, на чему треба захвалити аутору књиге.

Црква силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу је споменик културе (СК 130) и налази се у некадашњем средишту обреновачке чаршије, која је каснијим растом насеља претворена у периферију, у део насеља на излазу према Београду. Црква са звоником доминира насељем, мада је релативно незнатних димензија у односу на објекте грађене у периоду социјалистичке управе. Бојом фасаде и детаљима архитектуре визуелно се издваја из мора равних линија које је донела каснија изградња. Постојећа црква је саграђена на месту пређашње цркве (саграђене 1824. од камена, тј. од материјала пренетог са срушеног манастира Св. Христифора у Мислођину). Мештани тадашњег насеља Палеж, Забрежје, Бело Поље и Рвати су је користили све док Обреновац није 1860. проглашен за среско место, а 1866. у варошицу. У том процесу се јавила потреба за већим црквеним објектом, што је осведочено записницима о лошем стању цркве и захтевима Министарству просвете за новим објектом. Лицитација за изградњу нове цркве је одржана јануара 1867. године према плану који је, вероватно, начињен у Министарству грађевине. У том периоду у министарству је радило неколико архитеката тако да није могуће поуздано утврдити ко је аутор архитектонског пројекта. Прва литургија је одржана на Св. Илију 1868. године, три дана по завршетку радова. Током Првог светског рата црква је погођена гранатама тако да је торањ у доњем делу оштећен, али није срушен, а окупатор је однео три од четири црквена звона. Црквене иконе су скинуте и сакривене пре доласка окупатора. Црква је обновљена 1922, торањ 1923. године, нови звоник је подигнут 1932, а исте године је додато још једно звоно. Током Другог светског рата црква је коришћена као складиште муниције.

Трећа књига Иване Јаношевић је драгоцен допринос локалној културној баштини на више начина. Најпре, грађом која је прикупљена и систематизована и која даје све елементе потребне за даља истраживања. Форма поглавља је на нивоу веома квалитетног научног прегледног рада који би могао, без икаквих проблема, да буде публикован у већини научних часописа из области друштвених и техничких наука. Умерен и пристојан начин излагања грађе једноставно увлачи читаоца у материју тако да се књига чита у једном даху. Суздржаност у изношењу закључака даје добар пример младим истраживачима како се треба односити према грађи коју имају част да презентују јавности. И наравно, храброст да се у садашњим околности део живота посвети незахвалном послу прикупљању научне грађе из области културне баштине на терену.

Књигу препоручујем сваком из области заштите културног наслеђа, библиотекама стручних институција и јавним библиотекама у Србији. Књига, не само да пружа неопходне информације сваком ко стасава или се образује у области историје архитектуре и заштите културног наслеђа, већ сасвим сигурно може бити инспирација појединцима да исту методологију примене за објекте културне баштине у свом месту. У овом тренутку, књига је допринос вредан сваког поштовања.

У Обреновцу, 08. маја 2025.
др Душко Кузовић, дипл.инг.арх.