Травелери, Зенит и UNESCO

Колекцијa “Перило”(ЛИНК) је презентована сталном поставком на Забрежју у КЦ “Перило”(Савска 192А ЛИНК ). Међу експонатима, од којих велики део потиче из 19. века, налазе се и уметнине из времена авангардног покрета Зенит.  У колекцији “Перило” истичу се фотографије, сценарији и манифест омладинске групе Травелери.  У броју Зенит 24, травелерска перформанс-дадаистичка представа “Они ће доћи”, проглашена је зенитистичком. Од 2009. године, скенирани бројеви часописа Зенит уврштени су у UNESCO дигиталну библиотеку света на предлог Народне библиотеке  Србије (ЛИНК).

Шта је Зенит, ко су Травелери и зашто је важно што су сви бројеви часописа Зенит уврштени у UNESCO дигиталну светску библиотеку?

Уметнички покрет зенитизам појавио се у Југославији двадесетих година прошлог века паралелно са сличним уметничким пројектима који су се у исто време јављали у Европи. Суштинска идеја ових авангардних покрета била је у уношењу нових форми стваралаштва које би одговарале новим научним и уметничких знањима и потребама новог човека 20. века.Посебно се то осећало у критичким ставовима према друштвима која су учествовала у Првом светском рату као до тада најстрашнијем искуству модерне цивилизације, затим у успостављању међународне сарадње, у разменама знања, дружењу и стварању братских односа међу младим ствараоцима широм света.

Антидогматски и антибирократски, зенитизам је био оличење авангардног понашања које се манифестовало у супротстављању свим званичним политикама, културним манифестацијама и личностима. Кроз своје манифесте уметници дефинишу циљеве и предлоге за остваривање тих циљева; одређују своју естетику и мисију: било је то време када су веровали да ће променити свет.Оснивач зенитизма био је Љубомир Мицић (Сошице, Жумберак, 1895 – Ковин код Панчева, 1971) који је покренуо часопис Зенит (1921-1926), најпре у Загребу а потом у Београду. Успоставио је плодну сарадњу са сродним гласилима широм Европе, Северне и Јужне Америке и Јапана, окупио је убрзо велики број домаћих сарадника различитих опредељења – од експресиониста и дадаиста, кубиста и футуриста, до конструктивиста, апстрактних уметника и социјално ангажованих стваралаца. Међу њима су у почетку били Мицићев брат Бранко Ве Пољански, Бошко Токин, Драган Алексић, Растко Петровић, Станислав Винавер, Милош Црњански, Душан Матић, Тин Ујевић, Маријан Микац, Ристо Ратковић, Мирко Кујачић,  Јосип Сибе Миличић, Андра Јутронић и др. Међу страним сарадницима треба истаћи Ивана Гола (који је био ко-уредник од 8. до 13. броја Зенита), Иљу Еренбурга, Лазара Ел Лисицког, Пола Дермеа, Андреа Салмона, Владимира Талина, Филипа Томаза Маринетија, Паола Буција, Раула Хаусмана, Василија Кандинског, Сержа Шаршуна, Александра Архипенка, Робера Делонеја, Жана Епстајна, Марка Шагала, Валентина Парнаха, Сергеја Јесењина, Лајоша Тихањија,  Бориса Пастернака, Ласла Мохољ-Нађа и многе друге.

Нажалост, многим образованим људима око нас Зенит је непознаница, што и не чуди нарочито; у децембру 2013. године нигде није било могуће купити једину преведену књигу са француског Љубомира Мицића, „Бараброгеније Децивлизатор“, писану у Паризу, јер је једино штампано издање из 1993. године.
Зенит
Сунце у својој највишој тачки, када је најјаче. Занимљиво и врло адекватно име за нову естетику и уметност, али и за моменат који описује јужнословенске народе у то време, поготово народ који је унео у јужнословенску државу највише државотворности, и жртава. А ево и зашто… Завршава се Први светски рат и у многим европским центрима се ослобађа млади, неискаљани дух; у напредној омладини јавља се бунт против старих вредности и жеља за другачијим, животним, новим погледом на свет и уметност.
После Првог светског рата ствара се  Краљевина СХС. Нема више Аустроугарске монархије у чијем саставу су до тада били Словенија, Хрватска, Војводина и велики део Босне и Херцеговине. Након ратова – мир и дуго чекана и жељена слобода, тада за већину грађана. Хрватски народ је добио конститутиван статус, први пут после девет векова. У Загребу, где је завршио студије филозофије, Љубомир Мицић је најпре објављивао експресионистичку поезију, бавио се глумом и писао критике, а потом је 1921. покренуо часопис Зенит, у којем излаже  свој  пацифистички и хуманистички поглед на свет. Због радикланих левих идеја и бескомпромисних критичких ставова, изнетим у многим текстовима, поезији и манифестима, наилази на отпор како у Загребу, тако и у Београду где се доселио 1923. године. С друге стране, привлачи пажњу  многих водећих авангардних личности и покрета тог времена у Европи, са којима ступа у равноправну сарадњу и даје им простор у свом часопису. Објављује текстове на многим језицима, понекад у преводу који је углавном радила његова супруга и секретар Зенита Анушка Мицић – Нина-Нај.

Које су идеје зенитизма? 
Као што је то било заједничко већини авангардних покрета, у уметничком смислу зенитизам представља спој различитих идеја и облика који су значили раскид са класичним начинима изражавања, како у књижевности тако и у ликовним уметностима: тежи се слободном стиху, немиметичкој ликовној форми,  наглашава се вредност прималне естетике, инстинктивног и подсвесног, негује се изразити и непомирљиви критички дух, верује у моћ неисквареног човека с Балкана  – оваплоћеног у метафоричној фигури Барбарогенија који ће препородити стару и уморну Европу. Та идеја Балканизације Европе је најпрепознатљивији знамен зенитизма.    Мицић је осетио нови дух који је завладао Европом након рата. Пропагирао је  идеју антиимперијализма и еколошку свест,наслућујући да ће масовна производња утицати на загађење и дехуманизацију. Заговарао је спорт и здрав живот ((ходање)) насупрот коришћењу машина, објашњавајући да ће машине смањити људскост у људима. Пропагирао је нову уметност и нову архитектуру као одговор модерног доба и савременог начина живота.
Октобра/новембра 1922. године изашао је двоброј 17/18 Зенита у којем је главна тема била руска авангардна уметност – у књижевности, ликовној уметности, позоришту, филму. Ту Руску свеску – као врхунац уређивачке политике –  уредили су Иља Еренбург и Лазар Ел Лисицки који је дао и нацрт за насловну страницу у духу свог познатог Проуна. Тада се шири интересовање за конструктивизам али истовремено присутан је и италијански футуризам и његова слобода уметничке форме, док посвећеност свету технике и њене будућности Мицић тумачи кроз анализу изума Николе Тесле. Постепено се у часопису Зенит све више јављају социјалне идеје као владајући дух времена.
У Београду априла 1924. Мицић организује чувену изложбу авангардне уметности у Музичкој школи Станковић са бројнимизлагачима и преко сто дела значајних уметника, која су углавном остала у његовој колекцији. Мицићева богата заоставштина је након његове смрти подељена је између Народног музеја и Народне библиотеке Србије.
Када су судски процеси учестали због Мицићевих бескомпромисних текстова, и када му је претио затвор због текста Зенитизам кроз призму марксизма (Зенит, бр. 43), он је децембра 1926. побегао преко Ријеке у Париз и тамо наставио да пише искључиво на француском језику. У свом роману „Барбарогеније Децивилизатор“ указује на то колико власт у Европи постаје корумпирана и поткупљива. Велича српску жртву дату за слободу. Кроз лик свог романа Барбарогенија залаже се за варваризацију и балканизацију Европе, што је била његова препознатљива зенитистичка идеја. Поред тога, истиче величину подвига српског сељака, који је на бојиштима доказао своју моралну снагу.

Паралелно са Зенитом у Загребу живе и раде  Травелери. Била је то  група младића и једна девојка из имућнијих загребачкихпородица; њихов рад до недавно није био познат широј јавности. И они су имали свој манифест и састанке, на којима су позирали и сликали се  ритуално у смешним оделима.  Прозвали су их Млади зенитисти, а они су себи дали име Група идиота. Приређивали су почетком 20-тих година арт перформансе по Загребу. Знали су да се на улицама Загреба клањају коњима носећи велике наочари без стакала.


Направили су представу која је била тако напредна и провокативна да су због ње сви чланови групе били избачени из својих школа и са факултета. У манифесту им пише „неозбиљност, игноранција, тјесногрудост, незрелост, знакови душевних обољења, настајање потпуно сувишне изолације“.

Иза себе су оставили богату уметничку заоставштину која показује колико је авангарда била изузетно ангажована и активна на овим просторима. Вођа Травелера био је Чедомил Плавшић, син Душана Плавшића, познатог и угледног банкара, културног прегаоца, писца, оснивача и уредника  неколико часописа из културе и уметности, колекционара, мецене сликара и вајара модерних тенденција али и мецене јужнословенске авангарде. Травелери су били студенти и гимназијалци, који су уметност спојили са својим животима и били спремни да погину за њу. Драстичан пример је пружио Миха Шен (Miha Schőn), који је на футуристички начин био одушевљен индустријским напретком, и као пилот изводио перформансе и арт-егзибиције у авиону изнад железничке пруге Београд–Загреб, на одушевљење путника пролазећих возова. У једном од радикалнијих акробатских покушаја је и погинуо 1930. године. За собом је оставио колаж о експерименту Николе Тесле.

Травелери су били информисани о савременим светским дешавањима на пољу културе. Слушали су џез. Бавили су се фотографијом, фотоколажима. Писали о својим догодовштинама. Редовно су се састајали и једни другима реферисали о постигнутим животно-уметничким достигнућима. Распршили су се по Југославији, стекли разнолико образовање, постигли врхунске домете у својим областима и увек остали међусобно блиски. «Завет ћутања« је остао на снази чак и седамдесестих година када су се неки нови клинци бавили у Београду „новом уметношћу перформанса“. Ни тада нико није знао за Миху Шена и његове егзибиције.

Београд, Загреб, Сарајево
Када су у тадашњој загребачкој гимназији, данашњем Музеју Мимара, млади Травелери њихали у ритму тада нове чудне џез музике картонске облакодере и спремали се да уведу правог магарца и шокирају публику авангардном зенитистичко-дадаистичком естетиком, нису очекивали протеривање из школа и са факултета. Али, то се десило. Да ли се тада родила идеја о живљењу кроз уметност, о  стварању уметничких дела која ће живети и тада,  као и сада? Како, питате се?

Члан младалачке екипе Травелери је био и Милош Сомборски (wikipedia ЛИНК), син прве забрешке учитељице, Јулке Вићентијевић, која се удала за председника Српске банке у Загребу Исидора Сомборског. Милош је био задужен у Травелерима за фотографију. Јосип Сајсл
(алијас Josif-Jo Klek – Josip Seissel) и Милош Сомборски били су касније архитекте-урбанисти, који су својим урбанистичким плановима одређивали изгледе градова широм Југославије. У ритму џеза зањихани картони и насликани облакодери из гимназијске сале претворили су се у Нови Загреб и Нови Београд.

Данас је неопходно огласити ко су они који су формирали земљу у којој живимо, шта су хтели и на шта су нас заветовали ти млади, генијални људи још двадесетих и тридесетих година 20. века.

Јосип Сајсл је као Јо Клек био сарадник Љубомира Мицића и члан Зенита и Травелера. Пројектовао је као архитекта-урбаниста делове Загреба, Макарске, Башког Поља, Шибеника, Мљета и Никшића, те парк Максимир, спомен-подручја у Загребу и Плитвичка језера. Милош Сомборски је био директор Урбанистичког завода Београда од 1950. до 1972, у време најинтензивније изградње Новог Београда, трга Николе Пашића, редефинисања изгледа Славије, трга Републике. Пројектовао је и Ново Требиње, делове Подгорице, Сарајева, Улциња и Цетиња, као и Барску луку. Био је одређено време и декан сарајевског Архитектонског факултета Урбанистички план Милоша Сомборског предвиђао је да се споји Велико ратно острво са обалом; Београд је требало да буде престоница са великим просторима за културу, спорт и парковима уз Саву и Дунав. Касније је уређена Ада Циганлија на Сави.

Наука.
Крајеви на којима је измешан српски и хрватски етнос дали су Николу Теслу, Милутина Миланковића, Милеву Марић, Михајла Пупина, светске величине које су вишеструко утицале на судбину човечанства.
Период после уједињења је период опијености слатком победом и посебним статусом међу савезницима-победницима. Србија је у то доба имала у свету свеопште поштовање и дивљење због поднете жртве, као и због јуначког јуриша у победу, али и због горепоменутих научних величина. У уметничком смислу се такође десио процват.
Зенит… Малограђанске структуре које су тада биле доминантне омаловажиле су и натерале авангардисте најпре да се иселе из Загреба и потом и из Београда, али данас када уђемо у дубоку анализу општих научних, уметничких и  социолошких аспеката тог периода, намеће се пар занимљивих закључака.
Идеја зенитизма промовисала је српског сељака,  слободоумног ослободиоца интелектуалца, који је из природе и искона на својим плећима изнео ослобађање, али и претварање Србије из турске нахије у респектабилну краљевину са модерним здањима и институцијама. Сањан је сан слободе Косова у рајском српском сеоском домаћинству, са крушкама, јабукама и шљивама, са кравама, свињама и пилићима и огњиштем и иконом. Нада о освети и слободи који је лебдео изнад свих, подгрејан кнежевским грбом-Време и моје право 1389-1815 и мачем између та два броја, је остварен. Међутим, новац је зазвечао, никле су банке, постала су битна места у амбасадама, завладала је опијеност победама и новом позицијом међ европским народима. Било је лако банкарима да потуре тржишне утакмице са имагинарним циљевима од кредита уз обећањее светле будућности која чека.   Десила се општа помама за европском модом, музиком, буржоаским хедонистичким вредностима.Почело је да се моли, али у страним банкама, за кредите, да се плате прљаве технологије. Они који су освојили слободу и уздигли Србију су заборављени. Узалуд су људи попут Љубомира Мицића упозоравали да је домаћа пољопривреда и логичан и најбољи пут.

Направљен је неповратан избор. Нажалост, сада се види да је избор био погрешан и кобан.
Забрежје Ослобађање
Фестивал Ослобађање и Забрежје имају везу са науком и авангардом тог доба. Та веза је више поетска него естетичка или конкретна. Милоје Вићентијевић, деда горе поменутог Милоша Сомборског, је најпре школовао своју ћерку да буде прва жена у образовању у обреновачком крају, а потом на Забрешком граду – поклонио своју земљу да се на њој сазида нова школа.Тако је са Перила премештена школа на Забрешки град.


На Перилу је 80 година раније Прота Матеја Ненадовић, у породичној кући Вићентијевића, тада Ружичића, написао прво дипломатско писмо након дизања устанка у Орашцу. Јулка Вићентијевић је упознала Исидора Сомборског док је учила за учитељицу. Како су сви остали и били јако привржени Србији, Милошев архитектонски рад је била кућа на прузи између Забрежја и Обреновца. У летњиковац су Сомборски долазили из Београда возом због родбине на Перилу, квалитетне обреновачке бање и због плаже на Вићу.

Милошева сестра Вида је била удата за Светозара Варићака, који је живео са Ајнштајновима у Цириху кад су формулисали теорију релативитета. Отац Светозаров, Владимир, био је чувени математичар на пољу нееуклидске математике; сачувана је и објављена његова чувена преписка са Милевом и Албертом у десет писама, која се чувају у музеју у Јерусалиму. Занимљиво је да је Владимир предавао математику Милутину Миланковићу, и да га је овај упамтио као најбољег предавача којег је икада слушао.
Перило je до скоро била дивља депонија. Ћира и пруга дуго не постоје. Шине су склоњене, мост за потребе снимања холивудског филма дигнут у ваздух. Због Ђердапа и подигнутог нивоа Саве, Виће више није пешчана плажа, а Обреновац због свеопште загађености не може да буде проглашен за бањско место. Некадашњи воћарски крај са пругом, бањом и феноменалном плажом данас наткриљују димњаци из којих куља злокобни и штетни црни дим. 

Зенит и Ослобађање
Склоњена је дивља депонија на Перилу и тамо правимо арт излетиште. Забрешки град преуређујемо у историјски музеј на отвореном и локацију са културним садржајима ради личног и уметничког ослобађања. Да ли је претенциозно сматрати да постоји веза између Зенита и идеја на простору Забрешког града и Перила које кроз фестивал Ослобађање спроводимо у дело, остаје сваком понаособ на суд. Ако неки простор треба да будепростор јединственог споја националне историје, авангардне музике и уметности и повратка природи – то онда може бити забачено Забрежје са природом на Перилу, луком, историјским музејем и годишњом манифестацијом 7.7. на Ивањдан. Добродошли!!!

Ljubomir Micić
BARBAROGENIJE
Moja nova pesma je besna munja matere sunca
Sav obruča zemlje je gorući ekvator
Hej otkuda vi zraci pobune marsove
Moji su osećaji otupeli za obične ljubavi ljudske
Ti čija se to mržnja ukočila pod mojim pogledom
Moja su pleća preuska za buntovne valove novih planeta
Mada ponosan ljubim jednu jedinu ženu
Avaj
Samo sam nov zemaljski čovek starog nevremena
Lako je vama laka marsovska telesa
Vi možete padati i lomiti krila koliko vam drago
Vi možete u slobodi da se uzdignete
Ja
Ja ne smem ni da pokleknem
A kamoli pasti na ovoj planeti
Još divljački sam vezan i ne mogu da se propnem
Ah divlje bi da riknem u planine balkanskoga kontinenta
Zverski uhvaćen u lisičine istoka i zapada
Jaoj
O vi marsove bedevije i suludi fantomi
I vi ždralovi raskrinkane evropske venere
Vi ne znate za grčeve ove tužne jednom pregažene zemlje
Vi ni ne slutite proklete turske meridijane
Vaša su braća uzalud lokala mladu balkansku krv
Neka – na mnogaja leta: vaša mržnja i moja ljubav
Naša je zastava danas nebo
Moja je otadžbina od vajkada zemlja
I još ćemo se vijugati na bogovskim vešalima
Aman
Ali nove bolove osvetiće barbarogenije.