Портал “Забрежје” преноси текст проф. др Душка Кузовића – приказ књиге “Непокретно културно наслеђе Палежа и Обреновца, речи, слике и прилике“ ауторке Иване Јаношевић (Обреновац: Библиотека “Влада Аксентијевић”, 2022 год, 147 страна, илустровано, 24 цм) чије је издавање подржало Министарство културе Србије. Текст је издат у Зборнику радова Матице Српске за друштвене науке бр. 189 (Нови Сад: Матица Српска, 2024). Преносимо га уз дозволу и подршку аутора, на чему се захваљујемо:

Непокретно културно наслеђе у Србији тренутно је под великим притиском. Најпре, економске кризе, ратних дешавaња, политике, а посебно грађевинских инвеститора. Налази се на најбољим локацијама, па инвеститори рачунају да ће грађењем баш на том месту имати већу добит него уобичајено. Са друге стране, локална јавност, која је свесна значаја културног наслеђа, у непрестаном је опадању због исељавања, а остатак друштва, слободно можемо рећи, неписмен у овој области, не представља озбиљну јавну препреку ка уклањању профаног архитектонског наслеђа. Свакодневно чујемо вести да нестаје један по један примерак од значаја за културну прошлост Србије, како би био замењен „савременим“ објектом који испуњава све еколошке, климатске, енергетске и којекакве „модерне“ стандарде.

Тако се, уклањањем грађевинског записа неке заједнице у пејзажу, врши чишћење, „ресет“, најважнијег дела њене културне историје. У прошлости то су радили окупатори бришући рукопис окупираних и, о трошку истих, уписујући своје културне знаке. У области архитектонског наслеђа мали број стручњака (од укупног броја лица оспособљених за рад у архитектури) свестан је последица овог процеса. Такви стручњаци обично раде у институцијама које су друштвено потцењене, финансијски плаћени испод сваког нивоа пристојности, а све ради тога да што више људи или напусти позив или буде обесхрабрено да своју будућност виде у архитектонској заштити. Тако, без стручне контроле и са намерно створеним „рупама“ у образовању јавности, гледамо како припадници наше заједнице, вођени пословним циљевима, припадајући некој врсти покрета који афирмише људску похлепу и слави посрнуће, уклањају кључне делове наше прошлости и „ресетују“ историју много боље него што је то било који окупатор у прошлости чинио.

У правилној стварности, архитектонска баштина помаже економском развоју регије или државе која има срећу да је има. Како? Погледајте Италију, Француску, Шпанију. Туризам свакој од поменутих држава доноси више него што је бруто национални производ неке државе препуне вредних људи, који само производе и штеде. Архитектонска баштина помаже изградњи имена на тржишту локалних пољопривредних и туристичких производа. Наиме, управо због баштине, производи регије или државе имају знатно већу цену на тржишту уз исти квалитет него они производи које стварају „вредни људи неке државе очишћене од докумената грађевинске прошлости“. Нећу говорити о аспекту културног утицаја заједнице који извире управо из драгоцених примера архитектонске баштине и који сеже даље него било која далекометна хаубица и сече дубље него најоштрији мач. Та „зидана историја“ је уједно и најефикаснија заштита од охолости и бахатости агресора и у миру и у рату – ко дирне потомке тих дела архитектонске историје, није ништа друго до варварин! Историја показује да освајач много лакше прихвата да остане упамћен као злочинац него као културни варварин. Али, како то објаснити заједницама које и даље верују да се мачем може решити све!

У нашој ситуацији потребно је чинити оно шта се може, а најчешће скупљати документа, стављати их на ползу јавности и тако чувати архитектонску баштину кроз документацију. Таква форма очувања баштине је више глас очаја него артикулисан одговор цивилизоване заједница која има државу, са прекидима, више од хиљаду година. Али, боље и то него чекати савршен тренутак који на Балкану никада не долази.

Прави је подвиг пролазити кроз архиве, приватне збирке, депое, новинске чланке, записе, документацију разбацану после сваке промене система као после бомбардовања, и из њих скупљати делове прошлости за неки архитектонски објекат; испирање злата у реци доноси већи принос. Стога, такву подвижничку жртву треба поштовати и јавно рећи „хвала“.

Друга вредност ове књиге се налази у свесности да је она део система, који је неопходан да постоји и функционише ради артикулисане заштите архитектонске баштине. Поред синтезе у тексту, посвећеном сваком од објеката, за сваки екстерни податак аутор даје извор или прецизне референце што интегрише ову књигу у зид наше архитектонске културе као поуздан елемент на који се може сваки истраживач ослонити без потребе за провером. Нажалост, ово није поменуто сасвим случајно.

Даље, књига (аутор) не претендује да буде „јединствена“, „свеобухватна“, једна и довољна“, што је један од вируса који је данас захватио већину аутора у овој области. Аутор је свестан да је он само један у низу, поуздана карика у ланцу, која води ка резултату у пракси. Тимски рад, који је предуслов за добар исход сложених подухвата, као што је заштита архитектонске баштине, код нас је разорен вирусом „ја“. Између редова, ова књига промовише скромност и свесност тимског рада, и за то треба одати похвалу аутору. Аутор је књигу компоновао у неколико целина: Увод (стр. 3), Чесни дом породице Михајловић (9), Механа Узун Мирка Апостоловића (33), Црква Светог Духа у Обреновцу (45), Млин Сувобор (69), Соколски дом у Обреновцу (109), Из рецензије (145).

Чесни дом породице Михајловић је један од најстаријих сачуваних објеката на простору општине Обреновац (некада Палеж); у народу познат као „Милошев конак“, данас је седиште библиотеке. Подигнут је као спратни стамбени објекат са пословним просторијама у приземљу. Митар Михајловић се у Палеж доселио из Ужичке нахије, где је закупио скеле на Сави, Колубари и Тамнави. Био је близак пријатељ и кум кнеза Милоша. Јоаким Вујић, 1826. је, пролазећи кроз Палеж, свратио у „чесни дом“ породице Михајловић тако да је највероватније то извор назива који грађевина носи до данас. Објекат је грађен у бондруку, скелетном систему од масивне дрвене грађе, док су поља између дрвених елемената конструкције испуњена опеком (према фотографијама приложеним у књизи). Како је објекат постављен на регулациону линију, на граници према улици, и како је са обе стране узидан са суседним објектима, објекат има кров на две воде. У приземљу, објекат је подељен у три целине: централна је пролаз ка дворишту и улазу у објекат, док се са обе стране налазе просторије које су служиле пословној намени. На спрату се налази стамбени део, у који се приступа преко једнокраког степеништа, које се налази у зони трема који заузима целокупну ширину фасаде према дворишту. Фасада је током своје скоро двовековне историје доживела неколико значајних измена да би у реконструкцији 1970-1974.  добила данашњи изглед. У објекту се налази Библиотека „Влада Арсенијевић“, Обреновац.

Механа Узун Мирка Апостоловића је други објекат приказан у књизи. Према документима 1825. је „дано објавленије Узун-Мирку како му се дозвољава механу у Палежу на Колубари од стране Београдске градити“. Механа је постала место које није радо виђало Турке. Они су се жалили кнез Милошу, који је истраживао те турске жалбе, понекад приводио Узун Мирка у Крагујевац и, по правилу, завршавао тако што га је, испод руке, награђивао. Објекат је основе издуженог правоугаоника, има подрум,  са кровом на четири воде покривен бибер црепом. Корпус објекта је саграђен у бондруку са испуном од опеке. Основа садржи просторију за пријем гостију, кухињу, собе за преноћиште и стан за механџију. Током коришћења објекта дошло је до значајнијих измена у основи објекта тако да је потребно сондама и анализом доћи до првобитног решења. Према уличној страни, дуж целе фасаде објекта, налази се трем. Објекат је 1969. проглашен спомеником културе.

Црква Светог Духа у Обреновцу, споменик културе, свој живот почиње 1862. године када је констатовано да постојећа црква обреновачка је у тако лошем стању да се не може поправити, већ да је потребно сазидати нову цркву. Током наредних година вршена је набавка креча и камена за нову цркву, а о плану се дискутовало 1865. када је „Инџилирски одбор Министарства грађевина“ утврдио извесне примедбе на архитектонски план цркве. Током наредне две године коначно је утврђен финални план грађевине, али није познато име аутора. Лицитација за изградњу цркве се одржава 28. јануара 1867. што је објављено у „Српским новинама“. За мање од две године црква је завршена, јер је Начелничество окружја ваљевског 31. октобра 1868. затражило формирање комисије која би прегледала објекат и дозволила његову употребу.

Млин Сувобор, споменик техничке културе, једна је од најобимнијих студија у књизи. Сложеност тематике, индустријско наслеђе, тражи вешто укрштање више токова који су определили архитектуру комплекса. То је један од два објекта приказана у књизи, за који постоји сачувана техничка документације (приложена). Изузетно буран живот комплекса током два светска рата одлично је приказан и може се користити као наравоученије за многе будуће пословне подухвате на овом простору. Како је у поступку процес реституције са једне стране, и како архитектура објекта и машинска опрема у њему су значајни сведок наше прошлости, сматрајмо нашу цивилизацијску обавезу да се објекат стави у функцију која одговара могућностима и потенцијалима комплекса и потребама Обреновца.

Соколски дом у Обреновцу. На Ваведење 1911. донета је одлука о подизању Народног дома у Обреновцу и изабран је одбор. Након великог рата, па дуге кризе која прати такве догађаје, 1927. је почело прикупљање новца за изградњу Дома. Парцелу је уступила скупштина Посавског среза, а пројекат је израдио архитекта Момир Коруновић 1928. без надокнаде, као и све остале соколске домове које је пројектовао. У јулу 1928. су почели радови на изградњи, а 1931. изградња је завршена. Драгоцене информације о овом објекту могу се пронаћи у поглављу које скромно сугеришем да се обавезно прво прочита.

Књига је изузетан напор истраживача, који је по научном приступу, начину излагања и исцрпности истраживања показао да је на врхунском професионалном нивоу. Књига је драгоцена основа за све који се буду бавили питањима конзерваторске заштите објеката, који су предмет ове књиге, као и истраживачима који свој фокус задржавају на студији не улазећи у материјална питања заштите на терену. Књига треба да постане видљива и препоручена свим ученицима средњих школа у Обреновцу који морају постати свесни вредности које има место у коме одрастају и, надам се, остају да живе. Свесност о вредности културне баштине места у коме живиш гради самопоуздање и помаже да се са већим ауторитетом наступа у привреди, науци или култури. У томе ова књига свакако помаже и може се сматрати чином родољубља највишег степена.