Изложба радова из заоставштине Љубомира Мицића у Народном музеју у Београду, приређена поводом обележавања сто година од објављивања првог броја часописа Зенит и покретања првог авангардног југословенског покрета зенитизма, биће отворена у 19 часова 28. децембра у Народном музеју у Београду.

Изложба “Зенитистима целога света”, чија је ауторка музејска саветница Гордана Станишић, обухвата део радова из Мицићеве заоставштине (Зенит колекција) која је, после његове смрти, одлуком Скупштине општине Врачар, предата 1980. године Народном музеју у Београду и Народној библиотеци Србије. Изложба је друго велико представљање Зенитове колекције након изложбе из 1983. године коју су поставиле Видосава Голубовић и Ирина Суботић. Највреднији и најзначајнији део заоставштине у Народном музеју чини 385 уметничких дела, већином радова на папиру – цртежа, колажа, акварела, пастела, графика, као и мањи број слика и скулптура, оригинална издања часописа Зенит, као и публикације из Зенитове библиотеке, матричне плоче и плакати, брошуре и леци, албуми и фотографије, писма и лични предмети Мицића, његове супруге Анушке и његовог брата Бранка (Мицића) Ве Пољанског.

У револуционарном заносу покренутом социјалним и културним превирањима којима је била захваћена Европа у годинама после Првог светског рата, у “борби за човечност кроз уметност”, а са циљем пропагирања хуманизма и антиратне политике интернационализма, писац, критичар и преводилац Љубомир Мицић, идејни творац и протагониста нове идеологије – зенитизма, покренуо је у Загребу 1. фебруара 1921. године прво југословенско, књижевно-уметничко авангардно гласило Зенит, као интернационалну ревију за уметност и културу.

Реформистички карактер Зенита, како подсећа ауторка изложбе, огледао се, с једне стране, на идејно-стратегијском плану – у његовој програмској оријентацији и манифестној реторици (изворно левичарског профила), у естетици критицизма и порицања, бунтовнички провокативног, понекад и анархистичког оглашавања и понашања. С друге стране, оваквој концепцијској структури Зенита одговарао је и радикалан искорак у обликовању његовог визуелног идентитета. Слободне монтажне конструкције, експериментална семантичка и типографска решења, пропагандни и рекламни садржаји… били су иманентни сродним авангардним часописима из крила немачког експресионизма, италијанског футуризма, руског конструктивизма, супрематизма и дадаизма. Концепцијски и визуелно, Зенит је стекао запажен међународни углед међу програмским гласилима на авангардној сцени, а зенитизам се позиционирао на линију водећих активистичких покрета.

Услед Мицићевих несугласица са хрватским културним посленицима, редакција се 1923. године премешта у Београд, где наставља даље објављивање часописа све до 1926, када тадашња власт, због критичко-полемичких ставова Мицића, забрањује 43. број Зенита.

Под све већим политичким и социјалним притисцима резигнација Мицића је све израженија и часопис се дефинитивно гаси.