Јатаган попа Леонтија Марковића први пут је јавности представљен у организацији удружења “Перило Забрежје” у оквиру манифестације Дани европске баштине на Забрежју у Културном центру “Перило“ 27. септембра 2020. године. Јатаган је изложен у склопу изложбе “Забрежје 1804-1944” аутора Милана Катића у галерији “77” (линк). Изложба је била део пројекта “Европа и колекције Перило”, који је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије на конкурсу за Музејско наслеђе у 2020. години.

Јатаган је за потребе историјске изложбе уступио власник господин Живомир Поповић- Жикица, потомак попа Леонтија Марковића. Живомир достојно чува осим сабље и сећање на свог славног претка. Нажалост, октоих попа Леонтија Марковића је неповратно страдао у поплави 2014. године. Организатори су се Живомиру приликом презентације изложбе и музеолошког вођења срдачно захвалили, а посетиоци изложбе су могли да виде аутентично оружје из Првог српског устанка. Јатаган је поп Леонтије највероватније отео од Турчина којег је убио.

Поп Леонтије Марковић из Уроваца је једна од важнијих личности Првог српског устанка из 1804. године. У Првом српском устанку Забрежје је било место важних одлука, састанака, место комуникације и потом у 19. веку место трговине. У оквиру поставке презентована је и спомен-стела Пантелије Ружичића. Прота Матеја Ненадовић је написао 14. марта 1804. године у Пантелијином дому на Перилу прва дипломатска писма у историји Србије. Поп Леонтије Марковић се у протиним “Мемоарима” помиње на више места. У наставку текста цитиран је део у којем је прота Матеја позвао попа Леонтија и остале вође да дођу на Перило на Забрежју да дижу устанак протов Турака.

“Мемоари” Проте Матеје Ненадовића(ЛИНК):

Други дан дође мој стриц. Он остане у војсци, а ја одма одем да тражим џебане, и 17. фебруара дођем у Забрежје, поручим и дође ми ту Петар Јерић из Звечке и Исаило Лазић и поп Леонтије из Уровца. Ја не кажем одма њима, да сам оставио на вису са Јаковом 700 људи, јер рад сам био да видим хоће ли и они да се дижу. Петар Јерић беше убио једног Турчина чамџију и ја га почнем карати говорећи: „Зашто, Петре, замећеш кавгу с Турцима? Лако је теби: ви сте овде близу Саве пак ћете одма побећи преко воде, али ми смо далеко, могу нас Турци све исећи и поробити”. — На то се они на мене изрогаче: „Та ми хоћемо да осветимо нашега кнеза а твог оца”. — Ја им на то кажем да ја врло жалим мога оца, „али ако се ми пре подигнемо и завадимо с Турцима, ви ћете онда утећи преко Саве, или помирити се с Турцима”. Кад чуше они, да ја тако говорим, а они се сви сневеселише и забринуше. Ја кад видим да људи искрено говоре, и да хоће да устају, само ако се ми око Ваљева кренемо, поверим се њима и кажем: „Је ли тврда вера, да вам кажем?” — „Јест, јест!” одговоре они. — „Е чујте, ја сам оставио са стрицем Јаковом у Бранковини сва села, од Тавнаве до Ваљева, скупљена у гомили; и писао сам Кедићу и Грбовићу да и они чете купе да бијемо у Ваљеву Пореч-Алију; и ја одо̓ да тражим џебане у Немачкој!” — Онда сви они ђипе и весело повичу: „Еј јуначе, зашто одавно не кажеш него нас плашиш?” Ту се наново ижљубимо и у̓ватимо веру, да ћемо се тући, и одма се договоримо да они сву Посавину преуготове, док се ја вратим.

Затим седнем ја у један чун са Еладијом из Забрежја увече, и низа Саву поред Београда, те ноћу дођем у Земун у парлаторију.