(Никола Црнобрња је професор латинског језика и музејски саветник у пензији. Био је вишедеценијски руководилац Кабинета за новац и медаље Музеја града Београда, писац више књига и стручних радова. Један је од водећих стручњака за античку нумизматику у Републици Србији. Текст се на Порталу Забрежје објављује у целости уз ауторову дозволу, након објављивању истог у Годишњаку града Београда 2022. На насловној фотографији су Милан Катић /лево/ и Никола Црнобрња /десно/. Фотографија је из видеа Дарка Бјелановића из децембра 2018. Књига се може купити у књижари Мундо у Обреновцу /ул. М. Обрнеовића бр. 91/, преко пута Гимназије ЛИНК)

Књига Милана Катића “Колекција Перило, хемичар Светозар Варићак и архитекта Милош Сомборски”, Забрежје, 2021, издање Удружења грађана “Перило Забрежје”, дата у облику музејско каталошке обраде, садржи културно историјску грађу, оставштину значајних припадника старинске породице Ружичић-Вићентијевић из Забрежја. У својим мемоарима прота Матеја Ненадовић оставио је сведочанство о Пантелији Ружичићу у чијој кући на Перилу пише дипломатска писма – апеле упућена на више страна у првим устаничким данима 1804. године. У каталогу је представљена надгробна стела Пантелије Ружичића из 1831. године, најстарији материјални податак у породичној оставини. По претку Вићентију настаје огранак Вићентијевића од којих потиче Милоје-Беља Вићентијевић (1833-1922), родоначелник стабла. Од његових потомака и ширег породичног круга потиче разноврсна културно историјска грађа коју чини Колекција Перило. Заслуга за то припада Данилу Б. Вићентијевићу (1931-2003), који је годинама сакупљао грађу и податке о потомцима свога прадеде Беље-Милоја. О свим предметима Колекције Перило данас се стара аутор М. Катић, изданак исте породице, синовац Данила Б. Вићентијевића. Каталошка обрада и презентација ове збирке осветљава време и личности породице.

Забрежје, прича о Вићентијевићима, лежи дуж десне обале Саве недалеко од Обреновца. Аутор, у мери која се односи на породицу, прати развој раст и опадање приобалног пограничног насеља, што је пар стотина година било Забрежје. У време Кнежевине и Краљевине Србије са пристаништем и царинарницом на обали, затим изградњом железничке пруге узаног колосека, потекле из Ваљева 1908. године, Забрежје је постало значајан пункт за извоз многих добара у суседну Аустро-Угарску из већег дела Србије. У непосредној близини пристаништа за потребе пословног света ничу два хотела. Извозничко увознички промет оставио је трага и у локалном животу. А то је време родоначелника огранка куће, Милоја-Беље Вићентијевића, који је располагао великим земљишним поседом (шуме Бељине, до данас сачуван назив), угледом достојног домаћина, доброчинитеља који школује своју децу и остварује блиске пословне и људске контакте у широком окружењу. У међуратном периоду Забрежје прати развој дрвне и млинарске индустрије чији су носиоци били Симовић и синови, настаје шпиртуља, лађе плове Савом, пристају путници и угледни званичници, жив је промет робе, али је интересантно да тај централни индустријски и приобални крај није достигао критичну тачку из које настаје урбана варошка прича. Као да није било времена за нови корак, рат је учинио своје.

Упркос послератном развоју дрвне индустрије и млинарства, које сасвим нестаје крајем осамдесетих ХХ века, Забрежје остаје и постаје ограничено сеоско насеље чији се житељи спорадично и незнатно баве земљорадњом, те се данас најчешће означава као обреновачко насеље Забрежје. Ипак, да се уочити да једна мања група Забрежана (у локалним оквирима за њих веле “они који воле своје место”), истрајава у настојању да се одрже и продубе трагови културно-историјских вредности и подсети на то да је Забрежје имало, и да и даље негује културну аутономију. Уочава то аутор Колекције Перило говорећи о удружењу Перило Забрежје, основаног 2010. године. Он наводи низ културних активности овог Удружења у протеклој деценији, које је за свој рад имало и подршку републичких надлештава. Издање ове књиге такође је, у материјалном смислу, подржала Република Србија.

Родоначелник огранка Вићентијевића рода, Милоје-Беља (1833-1922) имао је шесторо деце, једног сина и пет кћери. Наслеђе њихових потомака у већој мери чини Колекцију Перило која обухвата лична документа, писма, записе-рукописе, слике и цртеже, велики број фотографија као и покућства које дочарава време и породични амбијент. Најстарије Милојево дете био је син Драгољуб (1864-1932), угледни домаћин, имућан, музички образован, оснивач је хора Обреновачке цркве и донатор јавних здања свога времена у Обреновцу. Сви његови потомци, казују њихове судбине, понели су правдољубивост, истинољубивост и домољубивост, највише моралне вредности српске патријархалне породице. Његова унука је Персида-Перка (1921-1944), чије име носи Обданиште у Обреновцу, унук Михаило-Мића (1927-1944), сликарски и музички обдарен младић. Обоје изгубише животе у НОБ-у.

Од Бељине кћери Драгиње потиче њен унук Влада Аксентијевић (1916-1942), народни херој по чијем имену је названа Библиотека у Обреновцу.

Од Бељине кћери Евдокије-Јулке (1876-1960), учитељице, удате за Исидора Сомборског (1872-1932), директора Српске банке у Загребу, потичу две кћери и један син. Кћи Видосава (1895-1961) удаје се за Светозара Варићака (1894-1932), професора Универзитета у Загребу, знаменитог хемичара, чији је један мањи део наслеђа садржан у Колекцији. Варићак се бавио примењеном хемијом и проучавањем бојних отрова. Био је главни и одговорни уредник три часописа. Један од њих је “Радио шпорт”, официјелно гласило Радио-клуба “Загреб”. Аутор је у тексту представио Варићакову улогу књижничара и начелника техничког одељења радио-клуба и допринос који је дао да се оснује први електронски медиј у Краљевини СХС – Радио Загреб.

Син Милош (1902-1983), архитекта, урбаниста, професор Универзитета у Сарајеву заступљен је са већим делом грађе у Колекцији Перило. Велики је број фотографија, које је он начинио као и његових личних докумената и скица у Колекцији Перило. Сав материјал везан за име М. Сомборског у Колекцији, као архитекту, професора, урбанисту, затим као члана задуженог за фотографију у авангардној уметничкој групи – покрету “Тревелери”, окупљеној око часописа “Зенит”- Зенитисти у Загребу, у годинама непосредно после Првог светског рата, представља незаобилазну грађу за сагледавање и проучавање његовог дела осведоченог у предратној и послератној Југославији. У тексту се истиче да је у архитектонско-урбанистичкој каријери после Другог светског рата био носилац израде генералних урбанистичких планова Београда и Подгорице, као и многих других урбанистичких планова, директор Урбанистичког завода у Београду, декан Архитектонског факултета у Сарајеву и оснивач прве постдипломске катедре у Југославији за област урбанизма. Светозару Варићаку и Милошу Сомборском, њиховом делу и значају аутор је посветио посебна поглавља.

Материјал у Колекцији Перило представља културно добро у приватном поседу, и као такво, чином публиковања има бити проглашено заштићеним од стране надлежних институција. Таквим статусом постаје неотуђиви део културне баштине Републике Србије.

Н. Црнобрња