Аутор: Слободан Стојићевић (ЛИНК) Фотографија: Имре Сабо

НАША СМРТ НИЈЕ ЊИХОВА ПОБЕДА. ИЛИ ЈЕСТЕ?

Ко је Стјепан Стеван Филиповић?

 Новинарка Блиц телевизије Милана Пејић пре две године поставила је то питање људима на улицама. Од 10-15 питаних само су двоје знали, отприлике, одговор. Екипа под вођством (редитељ) Станислава Гајића напривала је тај документарац. Од фебруара 2018. на Јутјубу погледало га је више од 20.000 људи. Филм је у великој мери заснован на књизи Мире Белић Корочкин Давидовић и Радивоја Давидовића.

 Знате ли ви ко је Стјепан Стеван Филиповић? И откуд да му је име и Стјепан и Стеван?

 Не знате? Не, није из Фарме, Задруга, Парова…Па знали бисте. Фудбалер, глумац, контроверзни бизнисмен, певач, владика, политичар…. Не. Па знали бисте. Не праве се о њему филмови, серије, као што се наговештава да ће се снимати о Аркану, Слоби и Мири, тајкунима, књазу овом или оном, криминалцима… За поменута имена данас не треба објашњавати ко су. То и деца знају. Али можда моја питања која личе на загонетку и нису нека загонетка јер уз овај састав видите фотографију која вам открива о коме је реч.  Али има знатан број оних који ни по фотографији не би препознали о коме се ради, судећи по одговорима питаних пред камерама. Претежно то су млађи људи. Али не може им се то замерити. Замерити се може само онима који одлучују какво ће потомцима  бити знање, и сећање.

 На јучерашњим насловним странама новина није било ни помена годишњице његове смрти. Једино је један таблиоид обележио годишњицу смрти глумца Велимира Живојиновића: Кораћица заборавила Бату.  

 Ко је заборавио Стјепана Стевана Филиповића?

 Иако је та фотографија Стјепана Стевана Филиповића у холу Уједињених нација (коју је прва објавила Политика 4. новембра 1944). И, кажу, позната широм света. Нисам сигуран. Позната је реткима, огромној већини не.  Јер више нису у моди јунаци који живот дају за идеале. За идеале гину будале, како песма каже. Испливала су бића из подземља,  на високо попели се сутерени, како каже друга песма. 

 Зато незнатан број људи зна ко је и шта симболише младић који је обешен у 26. години.  И ко га је обесио, због чега?

 На јучерањи дан, 1942. године, у 11 сати, на пијаци, у Ваљеву, обешен је Стјепан Стеван Филиповић. Прошло је 78 година.

 Шта кажу енциклопедије, википедије и слично? Најсажетије: Стјепан Филиповић (Опузен, 27. јануар 1916 – Ваљево, 22. маја 1942), био је партизански комадант и политички комесар и током Другог светског рата припадник југословенских партизанских одреда. Због изузетне храбрости за народног хероја Стево Филиповић проглашен је 14. децембра 1949. године…

Сада постаје јасно двојство његовог имена. Крштен је као Стјепан, а другови у Србији прекрстили су га у Стеван, илити Стево Колубарац.    

Стјепан Стеван Филиповић издат је у децембру 1941. Није познато ко га је издао. Њега и још двојицу заробили су четници Косте Пећанца.  Када је почело мучење његовог курира, рекао је: Ја сам тај Стева Колубарац!

 Онда су у Шапцу и њега мучили, натенане. Па када нису ништа извукли, предали су га школованијим мајсторима, гестаповцима, na интезивно саслушавање, како су то фашисти службено називали. И они га мучише који месец, да открије сараднике, везе, планове… На крају, преко његовог досијеа главни гестаповац црвеном оловком (постоји факсимил) написао је: Немогућ случај.

 На смрт вешањем осуђен је почетком маја. У затвору, потом, говорио је друговима: Немојте се ничему надати. Овде неће залутати добро. Будите храбри кад вас буду стрељали. Немојте показати да наша смрт значи њихову победу!

 Дан пред вешање питали су га за последњу жељу.  Његова жеља не личи на неку која би се очекивала од неког хероја. Као што бива у филмоваима и легендама.

 Пожелео је порцију пасуља.

 Сутрадан, Српска државна стража (Недићевци) спровела га је на вешање улицама Ваљева, од затвора, до пијаце. Записано је да је на пијаци било око три хиљаде људи. Кажу и да су деца из школа доведена. Под вешалима, пре него му се извуче клупа испод ногу, имао је право на свештеника, цигарету и да каже ако шта има.

 Према сведочењу сада старице Милице Раковић, у поменутом филму, казао је шта има: Немојте само гледати, убијте гадове! Вадите зарђале пушке! Ако будете само посматрали, гадови ће нас једног по једног убијати! Доле Хитлер, Доле фашизам! Живео СССР! Живела Црвена армија!

 Подигнутих песница викао је: Живела Комунистичка партија Југославије! Пролетери свих земаља, уједините се!

 Стјепан Стеван Филиповић борио се за раднике злопаћене у капитализму, за визију да ће доћи време када ће радници одлучивати о свом раду. И против окупатора.

 Нису га обесили Немци. Они су пресудили. Стеву Колубарца (име по којем је тада био познат) обесили су Срби. Јер сада је модеро говорити шта је ко по нацији. Тада – називали су се слугама окупатора.  Није записано ко му је измакао клупицу,  ко му је ставио омчу око врата. Имена су неважна. На фотографији, само један Немац стоји, са стране. Сви други су Ваљевци. Прецизније, припадници Српске државне страже, илити Недићевци. Није немогуће, данас, да ће и неко од потомака тих Недићеваца, ако се одважи, подстакнут новонасталом праксом,  затражити да се и улица назове по извршиоцу вешања комунистичког злочинца. У Београду има неколико, истина ободних,  улица названих по Стјепану Стевану Филиповићу.  Да ли је случај или не, не знам, али прошле године једна од њих, у Београду,  прекрштена  је у име Емила Першка, једног од усташких првака. Па је после повике то исправљено. Засад.

 У Хрватској, у родном Опузену, хрватски националисти су му срушили споменик, школа се више не зове по њему. У Ваљеву, величанствени споменик Војина Бакића није срушен али је током деведесетих скрнављен разним графитима и гадостима.

 Не зна се где му је гроб. Нити га неко тражи. Нити прави новинске серије, фељтоне који воде до откривања где је закопан, једне ноћи, у потаји.

 Три дана вијао је на омчи, на ваљевској пијаци, главе укошене, не могaвши више ишта да каже, осим што је обешеним, мртвим телом казивао. А док је био жив, пред смрт, рекао је (сведочила је Милица Раковић), понављам: Немојте само гледати, убијте гладове, вадите зарђале пушке, а ако будете само посматрали, гадови ће нас једног по једног убијати. Доле Хитлер! Доле фашизам! Живео СССР и Комунистичка партија Југославије!

 Од тада, Немци, фашисти, нису више дозвољавали последње речи на смрт осуђеног.

 Данас је тешко младима (у годинама које је имао Стеван у тренутку смрти) приказати, објаснити да су постојали људи који су се борили за идеју братства и јединства, једнакости и да су, верујући у победу, за то гинули.

 Прочитао сам ово девојци која баш има 26 година. Уз смех, рекла је: Будала! Шта је тиме постигао?

Мала историја текста

                Пажљив читалац ће приметити да је текст писан тако да буде објављен 22. маја, на дан погубљења Стјепана Стевана Филиповића. По договору са главним уредником тих новина послао сам га на време. Међутим, одлучио је да га не објави. Једине примедбе које је навео као разлог је што помињем назив телевизије, произвођача документарца о хероју, и да сам постао више песац него новинар. Да је то заиста разлог, прву препреку лако бисмо могли отклонити, а друга, кадаби била истинита, тешко да може бити препрека, или фалинка текстa.

                Разлог је, јасно, сасвим нешто друго.

                Дуго сам се колебао да ли да текст понудим другим новинама и којим. И ево.