У четвртак, 4. јуна 2026. године у 19 часова, у Пивници TCHARDAK у Ваљеву, биће одржана промоција књиге „Окупирана култура – Нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата”, аутора др Владимира Кривошејева и др Рада Ристановића.

Промоција има и посебан повод – навршава се 30 година од објављивања прве књиге др Владимира Кривошејева, чиме овај догађај постаје и својеврсни осврт на три деценије истраживачког, историографског, културолошког и музеолошког рада.

Модератор програма је Тања Манојловић. А зашто баш промоција у пивници, а не у некој установи културе, и то више од две године по објављивању књиге? Одговор је једноставан: зато што су институције културе и данас — окупиране.

Књига Окупирана култура: нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата, аутора др Владимира Кривошејева и др Рада Ристановића, коју је 2024. године објавило Друштво за урбану историју, представља једно од првих свеобухватних истраживања посвећених судбини културе, музеја и културног наслеђа у Србији под немачком окупацијом 1941–1944. године.

Ова научна монографија је заснована на обимној архивској грађи, периодици, службеним документима и до сада недовољно коришћеним изворима, књига доноси бројна нова сазнања о деловању окупационих власти, улози домаћих колаборационистичких структура, као и о начинима контроле, злоупотребе, заштите и присвајања културног наслеђа у ратним условима.

Посебну вредност књиге представљају до сада непознате или недовољно познате чињенице које указују на раније прикриване активности у области оснивања, организације и уређења рада баштинских институција током окупације. Истраживање показује да су поједина решења и професионалне праксе успостављене у ратним годинама представљале основу за послератни развој бројних музеја, установа заштите и појединих сегмената културног система у целини, иако су деценијама представљане као искључиво послератне новине. Књига такође открива да су бројне личности које су учествовале у тим процесима наставиле да делују у истим областима и након ослобођења, док је њихово ангажовање из периода окупације често било прећуткивано или потпуно изостављано из службених биографија и историјских приказа.

Посебан значај рада огледа се и у откривању мало познатих података о пљачки и премештању културних добара, функционисању музеја током окупације, пропагандној употреби културе, али и о покушајима да се национално наслеђе сачува у времену цензуре, политичких притисака и ратних разарања.

Књига отвара и бројна сложена питања односа културе и политике у екстремним историјским околностима, указујући да музеји и културне институције ни у време рата нису били само места чувања баштине, већ и простори идеолошке борбе, пропаганде и друштвене контроле.

Реч је о пионирском истраживању које значајно проширује досадашња сазнања о културној историји Србије у Другом светском рату и отвара простор за нова истраживања у области историје културе, музеологије и политике памћења. Данас се у научним круговима сматра да су аутори овом књигом, као и низом научних радова који су јој претходили, отворили ново поље научних истраживања у Србији – проучавање културе, баштинских институција и културних политика у условима окупације. Тим истраживањима постављени су темељи за систематичније сагледавање једне до сада занемарене области националне историје и отворен пут будућим истраживањима која ће омогућити потпуније разумевање развоја српске културе и система заштите наслеђа током и након Другог светског рата.