Забрежје

  Забрежје се први пут помиње у очуваним историјским списима 31.августа 1429. године у хрисовуљи деспота Ђурђа Бранковића, где деспот Стеван и угарски краљ Жигмунд потписују примопредају града Голупца и  Мачве са Посавином. У то време звало се још и Загреб.
У средњем веку на Забрежју постојао је манастир са испосницама-ћелијама који је доласком Турака 1522. год. срушен под Сулејманом Величанственим

.
Приликом сеобе Срба под патријархом Арсенијем трећим Чарнојевићем велики део Срба прешао је у Срем кренувши са Перила – места на обали реке Саве.29. јуна 1789. године на католичког Св. Петра и Павла, у Забрежје је дошао аустријски цар Јосиф Други и ту извршио смотру аустријске војске са српским добровољцима – фрајкорима и свечано предао изграђене утврде и шанац на употребу.

Поменути шанац назван је Лаудановим шанцем. Касније добија назив Карађорђев шанац јер је Карађорђе био командант тог војног утврђења и ту је стицао војничке вештине и искуства.

Дуг је 850 метара и налази се између данашњих улица Савске и Зорана Белића. Служио је као полазиште за борбе против Турака. Након освајања Београда 19. 9. 1789. године, на нашу несрећу, Аустријанци су потписали  мир са Турцима и повукли се након чега је уследила турска одмазда и страховлада дахија.

На Забрежју је нестало писмо Алексе Ненадовића упућено аустријском мајору Митезеру у Земун, које су дахије пронашле и наредиле сечу кнезова.Забрежје у српској историји има третман места почетка српске дипломатије. Прота Матеја Ненадовић је након првог састанка устаника у Орашцу 1804, када се више није могао трпети зулум дахија, дошао у кућу Пантелије Ружичића, који му је под светлошћу свеће помогао да напише писма којим је од аустријског цара и од Патријарха Стефана Стратимировића затражио помоћ и подршку за српску борбу.
По слому првог устанкаМилош Обреновић је одбио наговор Јакова Ненадовића да са осталим вођама пређе у Срем и након разговора на Забрежју рекао чувену реченицу: „Ја одох у народ, па како буде њему, нека буде и мени“. И то је почетак Књаз Милошеве успешне мисије ослобађања Срба од Турака.Царинарница-ђумрук је отворена 1843. на граду, а прва зграда Лучке капетаније 1863.

Само Забрежје почело је да се насељава од Перила. У доњем крају код Перила се налазила прва забрешка школа основана 1865. Први учитељ био је Петар Поповић из Темишвара.
Заједно са Србијом под Обреновићима Забрежје се муњевито развија као лука, економски, културни центар и као битно место комуникације са Аустроугарском монархијом. У то време је Палеж због традиционалне повезаности људи овог краја са династијом Обреновића добио садашње име Обреновац. Забрешки град је био лука са 11 кафана, два хотела, царинарницом, сушаром шљива, соларом, магацинима, складиштима петролеја. Стандардном паробродском линијом Забрежје-Београд 13. 8. 1877. год. је на Забрежје на провод дошао француску конзул Жилијен од  Рошешура. Краљ Милан Обреновић је посетио Забрежје са аустроугарским престолонаследником Рудолфом. Преславе и вашари у Забрежју су Трећи дан Ускрса и Треће Тројице. Пазарни дан је четвртак.На граду 1892. креће са радом нова забрешка школа, а садашња зграда Капетаније се завршава 1905. године. Прва посавска учитељица била је Евдокија Јулка Вићентијевић, чији је син Милош Сомборски касније био творац урбанистичког плана Новог Београда, Требиња, Бара, Улциња, делова Подгорице. Јулкина ћерка Вида удала се за Светозара Варићака који је живео са Милевом и Албертом Ајнштајном у време њиховог стварања теорије релативитета. Касније је о Милевином великом уделу у тој теорији причала Јулкина унука Смиља.Године 1906. пуштени су у рад парни млинови и стругара Митра Симовића и синова .

Почетком 20. века се гради пруга Забрежје-Ваљево којом лука добија на још већем значају. Свечано отварање уз пригодан програм, прангије и народно весеље је било 14. 9. 1908. године. Воз се кретао брзином од 20 км на сат и дневно превозио 70-80 путника. Први машиновођа је био Ханс Дивиш који је оженио Забрежанку због које је на њен захтев променио веру и постао Душан Дивишић. Са српском војском је прошао цео пут до Крфа и назад и од Краља Александра добио Албанску споменицу за свој подвиг. За време првог рата Аустријанци су шинама спојили Бољевце са обалом и направљени су навози, те је преко Забрежја Будимпешта изашла на Јадран преко Обреновца, Лајковца, Горњег Милановца, Чачка , Ужица, Сарајева, Плоча,  Дубровника и Херцег Новог. Краљ Александар је три пута посећивао Забрежје. Последњи пут 1934.године када се на забрешком Пољу одржао аеро-митинг.

Забрежје између два рата има две позоришне трупе. Десанка Максимовић је за своје песме налазила инспирацију у дружењу са људима овог краја и на забрешким ливадама док је радила у обреновачкој гимназији.
Године 1930. отвара се прва фабрика шпиритуса у Србији, а 1936. забрешки учитељ Чеда Михаиловић покреће новине. После 70 година поново излазе „Забрешке новине“.Забрежје је дало и у првом и у другом рату своје жртве. Медлин Олбрајт, каснији министар иностраних послова Америке, скривана је од СС-оваца на Забрежју током немачке окупације.

Након другог рата наставља се жива привредна активност.
1947. је основан ФК „Дрводељац“ радника  Дрвног комбината „Бора Марковић“ који је са београдским Партизаном одиграо прву ноћну утакмицу у целој старој Југославији под импровизованим рефлекторима. Победио је Бобеков Партизан са 7:1. На Забрежју тада раде два биоскопа. у „Ватрогасном дому“ и „Радничком дому“  у старом Дому културе.

Возови су престали да долазе у Забрежје 1968. године. Последњи воз из Забрежја је отишао 5. маја 1968. год. у 10 часова. После тога скинути су железнички колосеци, услед чега је рад у Луци Забрежје потпуно замро. Још увек, као неми споменик, стоји лучка дизалица „ГАНЦ“ носивости 1,5 т. док су складишта скоро сва распродата и срушена. „Гарави Ћира“ никада неће бити заборављен. О њему се и данас у Забрежју прича. Металне шине су некуд однесене, али је остала забрешка пруга у срцима многих Забрежана који је памте.

Забрежје од тада поново живи као мало, тихо и мирно место са лепим успоменама на бурну историју. Данас има  860 кућа и 2.663 становника, фудбалски клуб, кајак кану клуб, тениски клуб и културно-уметничко друштво.