Никола Црнобрња, вишедеценијски музејски саветник Музеја града Београда, писац више књига и стручних радова из области нумизматике, сахрањен је у Обреновцу на Новом гробљу 11. децембра 2023. Од Николе су се опростили његови најмилији, родбина, пријатељи и Обреновчани.

Говор је одржао Обреновчанин др Мирослав Лазић, научни саветник при Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду, сада у пензији. Портал “Забрежје” говор преноси у целости уз сагласност породице и аутора:

Вања, Адаме, Милице и Марко… даме и господо, драги пријатељи, уважени суграђани,

Данас, савест ми налаже да се, у име свих, и на овај начин, опростим од нашег Николе: благородног човека, вољеног супруга, брижног оца и племенитог деде.., такође, мог професора и ментора, уваженог педагога, заслужног научника и посебно знаменитог Обреновчанина.

Задатак није лак, будући да је губитак превелик, а осећања су проткана многобројним и разнородним утисцима.

Сећам се Николе као гимназијског професора латинског језика. Ми, тада уплашени и збуњени школарци у строгој Обреновачкој гимназији, затекли смо професора, класичног филолога, који нам је.., застрашујући латински језик учинио блиским и разумљивим. И тако, захваљујући Николи – тада најмлађем професору у нашој гимназији – мудре латинске сентенце, постадоше – наше моралне водиље, а његово благо, свестрано и племенито опхођење према ђацима било је пример за остале наставнике и професоре.

Упоредо, у то доба, присећам се Николе, Вање и њихове дечице, како су спонтаним и неформалним понашањем привлачили пажњу и изазивали чуђење учмалих обреновачких малограђана.

Касније, када је, као професор, службовао у Београду, а потом се запослио у Музеју града Београда и када је магистрирао, стасали су и његови научно-истраживачки потенцијали. У музеју, као чувар једне од највећих колекција античког и средњевековног новца у Србији, постао је нумизматичар светског гласа. Сећам се, његовог забаченог и скученог кабинета. Ту је, на малом радном столу, у полумраку, по свом избору, био окружен одбаченим скулптурама, занемареним иконама, похабаним платнима анонимних српских сликара из XVIII i XIX столећа, као и цртежима његове деце. Стрпљиво и са посебном пажњом, тумачио је и брижљиво ређао излизане, кородиране и тешко читљиве античке монете. У том, само њему блиском свету, гомиле старог новца, пристигле са свих страна, Никола је преточио у неколико монографија, без којих данас и убудуће, нумизматичари, историчари и археолози не могу да тумаче грађу која је у вези са античким и касно-античким наслеђем на Балканском полуострву.

Била је привилегија дружити се и сарађивати са Николом. Не само због тога, што је свима нештедимице делио своја истраживачка искуства и сазнања, што је мудро саветовао, већ и зато што је снажно мотивисао да свакојаке проблеме треба решити – не улазећи у сукоб. Његов приступ био је племенито-хришћански: веруј у Бога, буди благ, разборит и трпељив.

Увелико, све то, одразило се и на његову породицу. Никола и Вања, у потпуном складу, успели су да испуне и најтежи животни задатак – да своју децу осамостале, да учине да буду праведна, успешна и надасве креативна. У том погледу, Николин дух и његово наслеђе – пратимо и пратићемо дуго.

При крају, Никола је личио на остарелог православног подвижника који не посустаје. И даље, био је ту – свеприсутан: у породици, у Обреновцу и у науци. Ужурбано, на старој бицикли, носио је домаће млеко за унуке. На мој поздрав, каже ми, жури у Београд да им то испоручи, да их чува… У тим кратким, али блиским сусретима и штурим разговорима које смо водили, било ми је јасно да је и даље у породици… неопходан.., да је у све добро упућен, како у најновије научно-истраживачке теме, тако и у оно шта је добро, а шта не у Обреновцу кога је неизмерно волео.

Драги пријатељи и суграђани,

Данас испраћамо човека ретког кова. У част таквих, давно испева Његош: Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.

Ипак, чини ми се, требало би, да нашег Николу, хришћанског благонаклоника и античког стоика испратимо и са:

Et te, terra, precor: Leviter super ossa residas, sentiat ut pietas praemia quae meruit.

Или:

Тебе земљо, ја молим: над костима благо се смири, љубав да осети тај, какав и заслужио је дар.

Никола, почивај у миру и нека ти је вечна слава! У Обреновцу, децембра 2023. године